Времеплов

ПЕДЕСЕТ ГОДИНА БЕОГРАДСКЕ „МАРАКАНЕ”, НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ СТАДИОНА
А моћна енергија струји кроз вас
За тих пола века „Звезду” је на овом стадиону бодрило више од 25 милиона људи, на преко 1.100 званичних утакмица. Ту је освојено 19 државних титула и толико националних купова, Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп. Највећа посета забележена је 23. априла 1975, када је против „Ференцвароша” било, незванично, преко 110.000 гледалаца. Од 1973. стадион има рефлекторе, од 1977. кров изнад западне трибине. Сада чека боља времена, која ће оживети стару славу

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: Архиве „Звезде” и „Националне ревије”

Прича о највећем српском стадиону, дому фудбалера „Црвене звезде”, чије име и носи, али су га навијачи због величине назвали „Мараканом”, почела је 27. децембра 1959. године, када су црвено-бели одиграли последњу утакмицу на свом старом стадиону. Тај објекат је изграђен још 1927. и припадао је некада популарном клубу „Југославија”, у којем су стасали многи познати фудбалери, међу којима се издваја Моша Марјановић. Изгледом је стадион подсећао на то доба, иако је имао 20.000 места за стајање. Трибине су биле дрвене, као и ограда, често премазивана катраном, да би, таква, одвратила гледаоце без карте да прескакањем дођу до трибина. Терен је углавном био сачињен од шљаке, са изузетком углова, где је било траве. Сећања на то време још увек су жива код легенде клуба, Драгослава Шекуларца.
– Шљака је била велики проблем, па смо због ње међународне утакмице играли на Стадиону ЈНА. На њој се лошије крећеш, а када паднеш сав се изгребеш. Мислим да су ми до данас остале флеке на телу, јер ми је ушла испод коже. Сећам се, на стадиону је радио извесни Дуле Жабац, који је био задужен да по цео дан полива терен, али није много помагало. Касније су у угловима поставили траву, што је изгледало смешно, јер је сав остали део терена и даље био од шљаке.
Током Другог светског рата ФК „Југославија” се гаси, а убрзо после ослобођења, 4. марта 1945, основана је „Црвена звезда”, којој је уступљен овај стадион. Врло брзо је постало јасно да на њему стасава прави фудбалски гигант нове Југославије. Уосталом, већ у години кад је основана „Звезда” је одиграла 36 утакмица, остваривши 30 победа, уз само један пораз, у Темишвару од Румуније.
Ни на титуле се није дуго чекало. Већ 1948. освојен је први национални Куп, победом у финалу над „Партизаном” од 3:0. Прва титула шампиона стигла је 1951, када је у последња три кола сустигнута предност коју је имао загребачки „Динамо”. Остало је забележено да навијачи тада умало нису запалили стадион, јер су прослављајући титулу палили новине на трибинама, да би потом на раменима пронели своје играче улицама Београда.
„Звезда” је постајала све озбиљнији и популарнији клуб, па се све више наметала потреба за новим стадионом. Коначно, последња утакмица на старом игралишту одиграна је крајем 1959. године, а ривал црвено-белима био је „Нови Сад”. После те утакмице стари стадион је порушен, а на његовом месту је почела изградња новог.

СЛАВНА РУПА НА ДЕДИЊУ

Три стотине милиона динара било је потребно да би се у дело преточио пројекат архитекте Косте Поповића, што је за то време био огроман новац. И сами навијачи дали су допринос куповином такозваних циглица, купона од по 20 динара, који су се могли наћи на посећенијим местима у Београду. Интересантно је да су их продавали и сами фудбалери, међу којима је био и Драгослав Шекуларац.
– Мислим да нећу погрешити ако кажем да сам у то време био популаран као што је данас Новак Ђоковић. Такав, био сам идеалан за продавање циглица и то не само обичним навијачима, који су куповали колико је ко могао, неко једну, а неко више, већ и људима на положајима, директорима државних предузећа. Тада нико није могао да ме одбије, па смо сакупили доста новца. Верујем да су само играчи донели „Звезди” на тај начин милионе динара. За остало се углавном потрудило тадашње руководство, а посебно Крцун Пенезић, који је у то време имао велики утицај у земљи. Памтим, међутим, да је после његове погибије управа клуба била на танком леду и да није било нимало лако покојном Аци Обрадовићу.
Стари стадион је порушен, ископани су му и темељи, јер је нови терен требало поставити 12 метара ниже од старог. Да би то било остварено, требало је избацити преко 350.000 кубика земље и 15.000 кубика камена. Такав пројекат је био оправдан, јер је земљиште на Дедињу било подложно клизиштима. Због нивоа терена, навијачи противничких тимова, а нарочито „Партизана”, погрдно су „Звездин” стадион назвали „рупом”. Израз се, међутим, касније одомаћио и међу играчима који су тврдили да је амбијент београдске „Маракане” нешто неупоредиво, у односу на било који стадион у Европи. Посебно је важно то што је тада постављена одлична травната подлога са дренажом, у складу са најсавременијим трендовима у спортској архитектури.
Коначно, 1. септембра 1963. одиграна је прва утакмица на новом, мада недовршеном стадиону, којем је недостајала западна трибина. Част да се у том историјском тренутку супротстави „Звезди” припала је „Ријеци”, у трећем колу шампионата државе. У присуству 55.000 навијача „Звезда” је наступила у саставу: Ћосић, Милићевић, Томић, Чоп, Васовић, Поповић, Мелић, Прлинчевић, Костић, Маравић и Џајић, под вођством тренера Мише Павића. Прволигашки првенац црвено-белих на новом стадиону дело је Душана Маравића.
– Сећам се да је дан био сунчан, а навијача, чинило нам се, никад више. Ми смо дошли из својеврсног карантина, у који смо увек одлазили петком када смо играли као домаћини, најчешће у „Чарапића брест”, или на врх Авале. Свлачионице су биле на месту где се данас налази западна трибина, па смо кроз један ходник изашли на терен који је био раван као билијарски сто. Било је милина гледати га, а камоли играти на њему. „Ријека” нам је увек била тежак противник, па и тад. Иако су од тридесетог минута имали играча мање, први су дошли у вођство голом Вукоја половином другог полувремена. Није нас то поколебало, јер смо желели победу више него ишта. Десетак минута пре краја, захватио сам лопту са неких двадесетак метара према јужној трибини, она је закачила Вранковића и преварила Јантољака, који би, да није било тога, лако одбранио шут. Стадион је експлодирао. Потпуни урнебес је настао после пет минута, када је Васовић, који је после неких неспоразума у „Партизану” играо те сезоне за нас, узео лопту испред нашег шеснаестерца, прошао готово читав терен и припремио прилику Прлинчевићу, који је постигао други гол.

ТО МЕСТО ЈЕ ФЕНОМЕН

Отварање новог стадиона донело је срећу „Звезди” јер је те године, после трогодишње доминације „Партизана”, освојена титула шампиона, седма по реду. Славље је увеличано и освајањем Купа, што је била друга дупла круна црвено-белих.
Многи још памте утакмицу са „Реалом” из Мадрида у четвртфиналу Купа европских шампиона, 4. марта 1987. На трибинама је било 105.000 навијача, а црвено-бели су победом од 4:2 на најлепши начин прославили 42. рођендан.
Претпоставља се да је исти број навијача био и на утакмици полуфинала Купа европских шампиона 14. априла 1971, када је побеђен „Панатинаикос” са 4:1. То је свакако био највећи меч у дотадашњој историји клуба, са 93.500 продатих улазница, али по незваничним проценама на трибинама се окупило око 105.000 навијача.
Прво „Звездино” европско финале, 9. маја 1979. у Купу УЕФА, дуел са „Борусијом” из Менхенгладбаха, који је завршен резултатом 1:1, пратило је, по новинским извештајима, око 100.000 гледалаца, иако је продато 87.500 улазница. „Звезда” је те године блистала у Купу УЕФА, остављајући за собом позната имена европског фудбала, а у утакмици против „Вест Бромвич Албиона” Душан Савић је постигао сјајан гол из слободног ударца за победу од 1:0. Док је прослављао погодак, изнад главе му је пролетела светлећа ракета испаљена са западне трибине.
– Нисам то приметио на терену, тек на снимку сам видео да ми је нешто пролетело изнад главе. То је био моменат када пуцају све стеге у човеку, када дајете на вољу одушевљењу. Амбијент на стадиону величанствен, много навијача, заглушујућа бука. Све то делује нестварно, осећате да нека моћна енергија струји кроз вас. Играо сам на многим стадионима широм света и присуствовао изузетним амбијентима, али тврдим да оно што има „Маракана” не постоји ни на једном другом. Можда је то због чињенице да је укопана у земљу и да постоји неки чудни осећај сједињења играча и публике. Нама су у госте долазили многи познати тимови и сјајни играчи, којима никада није било једноставно да играју у таквом амбијенту. На лицима неких од њих могао је да се види чак и страх. Сада је капацитет преполовљен и нема онако значајних утакмица као што је било некад. Али и данас, црвено-бела „Маракана” је феномен своје врсте.

ОНЕ НОЋИ КАД ЈЕ ПАО „БАЈЕРН”

Највише публике на једној домаћој утакмици било је у новембру 1976. Противник је и тада био „Партизан”, а пред 90.142 навијача „Звезда” је победила голом Зорана Филиповића и касније се окитила титулом шампиона.
– Нестваран је осећај постићи гол у једној таквој утакмици – каже Филиповић. – Тај хук са трибина вас понесе и чини вам се да летите. Можда зато што је терен тако ниско, одјек буке је јачи, ехо се простире на све стране. Мислим да тај утисак немају само играчи на терену, већ и навијачи. Бити на трибинама „Маракане” није исто што и бити на трибинама неког другог, можда и већег стадиона. Све оно што се дешава, од навијања, до ускомешаних страсти и силне енергије, као да остаје ту над самим тереном и траје упоредо са утакмицом. То вас носи и даје вам снагу. То је непролазно обележје „Звездиног” стадиона.
Највећу утакмицу „Звезда” је на свом стадиону одиграла 24. априла 1991, када је у полуфиналу Купа европских шампиона против „Бајерна” у самом финишу изједначила на 2:2, што је било довољно за пласман у финале. Један од актера тог незаборавног меча био је и Драгиша Бинић:
– Меч са „Бајерном” био је својеврсно чудо. Имали смо 2:1 из првог меча, одлично смо одиграли прво полувреме, водили са 1:0. Стадион се тресао док је Миха трчао после гола ка северу. Међутим, у другом смо примили глуп гол и све је стало. Као да смо се изгубили. Немци су повели, стадион је занемео и публика се уплашила. А онда нас је Бог погледао. То је моменат у којем једна секунда траје читаву вечност. Када је Миха центрирао а Аугенталер поткопао лопту, настао је тајац на трибинама. Однекуд се чуло: „Иде, иде!” Панчев и ја смо стајали испред голмана Аумана. Он је кренуо, па стао, пустио је да га лопта прелети и онда је спустио у гол. Шта је тада настало не могу да опишем. Као да је нешто подигло стадион из земље. Све се тресло у страховитој буци. Судија је убрзо одсвирао крај и онда ништа није могло спречити публику да утрчи на терен. У одушевљењу све су скинули са нас, оборили су стативе, узимали бусене траве. Те ноћи, као никада пре, сјединили су се најлепши „Звездини” делови – играчи, навијачи, црвено-бела боја и стадион који је блистао сјајем шампиона.
На жалост, после тога није било сличних момената. Након ванспортског изгнанства са европске сцене, деведесетих, „Звезда” није успела да поврати некадашњи рејтинг, па се све свело на борбу за домаће трофеје, не нарочито успешну. У корак са тим променио се и профил навијача, па и амбијент на трибинама, али то је већ глобална, а не само карактеристика српских стадиона. Црвено-белој „Маракани” то неће одузети обележје легендарног места, на којем су се комешале узавреле играчке и навијачке страсти, на чијем се терену и данас, као дубоки талог времена, оцртавају обриси еуфорије и гнева, тих бучних сведока победа и пораза. Она чека нека боља времена која ће оживети стару славу.

КАО АРЕНА И КАО МУЗЕЈ

За протеклих пет деценија, на „Маракани” је 25 милиона људи бодрило „Звезду” у више од 1.100 званичних утакмица. У том периоду црвено-бели су 19 пута били шампиони државе и исто толико пута тријумфовали у националном Купу, уз титулу европског и интерконтиненталног шампиона.
Али, нису само „Звездини” фудбалери дефиловали „Мараканом”. Вреди се присетити финала Купа европских шампиона 1973. године, у којем је „Ајакс” победио „Јувентус” са 1:0, чиме је трећи пут заредом постао првак Европе. Меч је пратило 91.564 гледалаца.
Стадион „Звезде” био је поприште и финала Европског првенства, у којем је 20. јуна 1976. Чешка победила СР Немачку бољим извођењем пенала са 5:3 (после 90 минута било је 2:2). Меч ће остати упамћен и по начину на који је Антоњин Пањенка извео одлучујући пенал, када је поткопао лопту која је у високом луку по средини гола завршила иза леђа чувеног Сепа Мајера.
Упоредо са резултатским успонима и падовима трајали су радови на самом стадиону, с циљем да се осавремени. Тако је 23. септембра 1973. одиграна прва међународна утакмица под рефлекторима. Пријатељски меч са „Бенфиком”, завршен победом Португалаца, пратило је 71.476 навијача. Исте године завршене су службене просторије на западној трибини, док је атлетска стаза у функцији од 1970. године, уз напомену да је реновирана 2009. за потребе Универзијаде. Кров на западној трибини постављен је јула 1977. чиме стадион добија изглед какав, уз одређене корекције, има и данас.
Пратећи модернизацију фудбалских oбjeкaтa и поштујући захтеве УEФA, а са намером да се осигура вeћи кoмфoр и безбедност нaвиjaчa, дaнaс je број места на стадиону знатно смањен. Постављањем стoлицa нa свe чeтири трибинe, кaпaцитeт стaдиoнa je свeдeн нa 53.000 мeстa за седење.
Новинари могу несметано да обављају свој посао у модерном медија центру и у ложи кaпaцитeта 344 мeстa, са седам специјалних прeс кaбинa и добрим условима за реализацију ТВ и радио преноса.
Изузетну пажњу посетилаца привлачи Музеј „Звезде”, који је на посебан начин објединио богату историју клуба. На простору од 400 квадратних метара изложено је више од 1.400 експоната (пехара, плакета, слика, итд.), који чине једну од најлепших спортских збирки на свету.

***

Првенци
Први гол за „Звезду” на новом стадиону ипак није дао Душан Маравић против „Ријеке”. Наиме, Трифун Михајловић je у предигри пионира „Звезде” и „Јединства” из Земуна први затресао мрежу „Маракане”, а већ следеће године је постао првотимац црвено-белих. Такође, остало је забележено да је први навијач који је ушао на нови стадион био Лаза Петровић, земљорадник из околине Лознице.

***

Свих 110.000 навијача
Прве године капацитет стадиона је износио 55.000, а већ следеће, када је потпуно довршен, могао је да прими 110.000 навијача! Највећа посета забележена је 23. априла 1975, када је у реванш утакмици полуфинала Купа победника купова гостовао мађарски „Ференцварош”. Прецизно је утврђено да је продато 96.070 улазница, али очевици тврде да је на трибинама било више од 110.000 навијача. На жалост, меч је завршен резултатом 2:2, што није било довољно да се анулира пораз од 2:1 из првог сусрета.

***

Најлепши трен
– Најлепши тренутак на „Маракани” ми је свакако мој први дерби са „Партизаном”, 27. октобра 1974, који смо добили са 3:1 – каже Душан Савић. – Као дебитант, са непуних двадесет година, постигао сам први гол. Тај осећај је неупоредив. Тада сам видео шта значи „Звездин” стадион. Догађало се да играмо против јачих ривала, али када крене навијање чини вам се да можете да дате и више од себе, а да не говорим како то утиче на противника. Тај дерби ми се урезао у памћење. Чинило ми се да су ми се сви снови већ тада остварили.

***

Велике и мале ложе
На западној трибини је изграђена цeнтрaлнa лoжa „Пет ‘Звeздиних’ звeздa” кoja има исто толико сeгмeнaтa и свaки нoси имe jeднoг oд лeгeндaрних „Звeздиних” фудбaлeрa (Рajкo Митић, Дрaгoслaв Шeкулaрaц, Дрaгaн Џajић, Влaдимир Пeтрoвић, Дрaгaн Стojкoвић).
Посебна ложа је за приjaтeље и спoнзoре клубa, као и за вeтeрaне и људе кojи су oбeлeжили „Звeздину” истoриjу. Нaпрaвљeнa je и својеврсна гaлeриja сa прeкo 450 мeстa, која се нaлaзи изнaд зaпaднe трибинe, ближe сeвeру.